Ford Falcon

Ford Falcon

Postod Talladega_500 » Uto Okt 13, 2015 10:20 pm

Kada je Američki Ford Falcon tiho ugašen posle 1970 godine, Australijska verzija je nastavila sa proizvodnjom do današnjeg dana. On je u međuvremenu stekao kultni status da ga mnogi danas nazivaju najlegendarnijim Australijskim automobilom ikada proizvedenim. Donosimo vam istoriju Ford Falcona za Australijsko tržište.

Istorija Forda na Australijskom tržištu nije započeta na ovom kontinentu već u malom Kanadskom gradu Valkervir. U Januaru 1904 godine, Gordon McGregor, predsednik male kompanije za proizvodnju kočija, je odlučio da se oproba i u auto industriji i krenuo je da traži partnera. Put ga dovodi do Henry Forda, koji je osnovao Ford Motor Company godinu dana ranije, i u leto 1904 godine dva partnera osnivaju Ford Motor Company of Canada. Na taj način, McGregor je zadržavao pravo da proizvodi automobile i lagana komercijalna vozila pod Fordovom licensom i da ih prodaje u Kanadi i Britanskim teritorijama. U Oktobru iste godine, prvi automobil je sišao sa trake, a on se uskoro počeo uvoziti i u Južnu Afriku, Novi Zeland i Australiju. Australija se uskoro pokazala kao Fordovo najveće inostrano tržište, a kao rezultat, 1909 godine, u Sidneju je osnovano zvanično predstavništvo kompanije. Ford Motor Company of Australia je zvanično osnovan 1925 godine, a kompanija počinje da proizvodi školjke u ovoj državi zajedno sa nekoliko partnera. Jedan od njih je bio Holden Motor Body Builders, koji će 1931 godine da postane deo General Motorsa i do današnjeg dana važi za najvećeg konkurenta Forda u Australiji. Samo Australijsko tržište je počelo da raste velikom brzinom tokom 1930tih godina. Primera radi, 1924 godine je postojalo samo 221,000 registranovih automobil, u poređenju sa preko 15 miliona u Sjedinjenim Američkim Državama. Do 1939 godine, taj broj je porastao na 820,000, a godišnja prodaja je iznosila oko 76,500 vozila.

I pored velikog rasta, do Drugog Svetskog Rata, samo 25% stanovništva je posedovalo automobil. Iako je vlada Australije ulagala napore da poveća prodaju još od samog nastanka automobila, ozbiljnijih poteza nije bilo sve do kasnih 1930tih godina. Tada je osnovan Australian Consolidated Industries (ACI), sa ciljem da razvije prvi Australijski automobil koji bi bio finansiran od strane države. ACI je dobio ponude od pet proizvođača, i to Nuffield Organozation (Morris, Wolseley i MG), Standard-Triumph, Chrysler, GM-Holden i Ford. Fordov plan je zahtevao automobil na bazi 1942 Mercurya sa Američkog tržišta sa V8 motorom, ali kako je ACI želeo godišnju prodaju od minimalno 20,000 primeraka, automobil je morao da bude jeftiniji i ekonomičniji. Ford je takođe zahtevao 850,000 AU dolara, što je bilo daleko više nego što je država spremna da plati. Ugovor je na kraju dobio GM-Holden na bazi odbračenog kompakta sa Američkog tržišta. Holden 48/215 sa I6 motorom je debitovao u Novembru 1948 godine i u potpunosti oteo pažnju od Fordove ponude, koja se zasnivala na Britanskim modelima Anglia, Prefect i Pilot i Američkom Model B V8. Sa kombinacijom stila, snage, ekonomičnosti i patriotizma, 48/215 je ubrzo postao najprodavaniji automobil u Australiji i činio je oko 15% ukupne prodaje.

Rast je nastavljen i posle rata, a 1950 godine je prodato rekordnih 250,000 automobila. Kao odgovor, dve godine kasnije, Chrysler, Nuffield Organization i Standard-Triumph su izgradili svoje prve fabrike u ovoj državi, ali ni to nije moglo da uspori GM-Holden, koji je do kasnih 1950tih godina kontrolisao oko polovinu tržišta. 48/215, i njegovi naslednici FJ i FE, nisu bili jedini proizvodi Holdena, ali su se gotovo svi odlično prodavali najviše zato što ih je GM divizija mogla reklamirati kao domaće proizvode. Dodatni problem za Ford je predstavljao i podatak da njegov konkurent spomenutim Holdenima, model Zephyr, je koštao i oko 15% više. Da bi napao i poredio Holden, Fordu je očajnički bio potreban narodni automobil. I Junu 1950 godine, Charles Smith je postao predsednik Forda za Australiju. On je želeo da uradi veće promene, kao što je lokalna fabrika i narodni automobil, i do 1955 godine je uspeo da ubedi čelne ljude kompanije da investiraju 18.5 miliona AU dolara. Ford je uskoro kupio lokaciju pored Melburna i počeo sa proizvodnjom potpuno nove fabrike, a ključno pitanje je i dalje bilo koji tačno automobil će se proizvoditi u njoj. Rani plan se odnosio na model Zephry Mark II, koji je bio sličnih dimenzija kao Holdeni, a lokalna proizvodnja bi smanjila i njegovu cenu. Iako se Zephyr prodavao u Velikoj Britaniji i Australiji, on je i dalje razvijan u Severnoj Americi i u Julu 1958 godine, Smith se uputio u Američku saveznu državu Mičigan da razgleda njegov razvoj. Smith se našao jako razočaran, posebno što novi Zephyr nebi mogao da parira Holdenu, i najavio da će on biti neuspeh kao i prethodni Fordovi. Međutim, Smith je takođe primetio prototip potpuno novog Fordovog kompakta Falcona, koji je trebao da se pojavi u prodaji na domaćem tržištu 1960 godine. Ford je radio na kompaktu za Američko tržište još od ranih 1940tih godina, a ideja je kasnije predata Francuskoj diviziji (na čijoj je bazi nastao model Vedette). Ideja se ponovo rodila krajem 1957 godine, kao odgovor ne samo na veliki uspeh Volkswagen Beetlea već i na recesiju navedene godine.

Falcon se Smithu dopao mnogo više nego Zephyr. Dok njegov dizajn nije privlačio posebnu pažnju, on je bio značajno moderniji i izgledao je više Američki nego Britanski - podatak za koji je Smith smatrao da će se jako dopasti Australijskim kupcima. Falcon je takođe bio i značajno veći nego Zephyr, ali takođe i lakši i jeftiniji za proizvodnju. Kada je fabrika bila završena u Avgustu 1959 godine, Falcon je dobio zeleno svetlo za proizvodnju na Australijskom tržištu, a proizvodnja je započeta u Junu 1960 godine. Prvi Falcon, poznat pod kodnom oznakom XK, se pojavio u prodaji šest meseci kasnije, prvo kao sedan, a kasnije i kao karavan i mali pikap (ute). Njegova početna cena je iznosila 909 AU dolara, a pokretao ga je identičan I6 motor iz Američkog rođala od 144 kubna inča (2.4L) sa 90 ks. U poređenju sa Holdenom, Falcon je delovao modernije i pružao više prostora, ali je Ford napravio jednu ključnu grešku - nije prilagodio suspenziju za terensku vožnju. Naime, za razliku od Amerike, koja nije bila oštećena u ratu, Australija svakako jeste i do 1960 godine svega polovina puteva u ovoj državi su bili asfaltirani, a samo 10% su zadovoljavali sigurnosne standarde. Tipičan Australijski vozač bi proveo većinu vremena na ne-asfaltiranim putevima, čime bi suspenzija bila ošteveća, a veliki problem je bio i nepostojeća zaštita od prašine. Falcon uskoro stiče reputaciju veoma lošeg kvaliteta, a to se odrazilo i na prodaju. Za 1961 godinu, Ford je u ponudu dodao i veći motor od 170 kubnih inča (2.8L) sa 101 ks, a do 1962 godine prodaja raste na 68,455 primeraka. To je bilo značajno više nego 11,000 Chrysler Valianta, ali daleko manje od Holdena, koji je privukao 175,000 kupaca u istom periodu. Falcon je, ipak, uspeo da popravi poziciju Forda, koji je kontrolisao 19% tržišta.

Dok je Američki Falcon debitovao u novoj generaciji 1964 godine, Australijska verzija je takođe dobila određene promene. Najveća pažnja je posvećena mehanici, pa je tako suspenzija bila potpuno nova (pozajmljena sa većih modela Fairlane i Galaxie), a debitovao je i novi motor od 200 kubnih inča (3.3L) sa 121 ks. To je smanjilo ubrzanje do 100 km/h na ispod 15 sekundi, dok je maksimalna brzina iznosila 156 km/h. Ipak, bez jakog marketinga, prodaja je još jednom izostala i Ford je razmišljao da ugasi Falcon i zameni ga sa novim proizvodom. Dodatni problem je predstavljao i novi Chrysler Valiant AP6, koji je pružao V8 motor i tri brzine automatski menjač - nešto šta nije bilo dostupno na Falconu. Odluka je pala da se Falconu ipak pruži još jedna šansa, a ona je počela sa marketingom. U Aprilu 1964 godine, Falcon se pojavio na terenskom testu, gde je vožen 113,000 kilometara pri prosečnoj brzini od 113 km/h. Tokom devet dana testa, četiri od pet testiranih automobila su se prevrnuli minimalno jednom, ali svaki od njih je uspeo da završi test. Ovaj događaj se uskoro našao u svim medijima. Falcon je proglašen za automobil godine po izboru "Wheels" magazina, a prodaja je skočila na 70,000 vozila u narednih 18 meseci.

U Septembru 1966 godine, Falcon dobiva i svoj prvi V8 motor. Pozajmljen iz Mustanga, on je razvijao 200 ks iz 289 kubnih inča (4.7L) i na taj način smanjio ubrzanje do 100 km/h na samo 12 sekundi, što je bio impresivan rezultat za Australijske standarde. Novi glavni menadzer, Bill Bourke, je takođe smatrao da je Australija spremna za "muscle car" revoluciju sličnu onoj iz Severne Amerike, gde su dominirali Pontiac GTO i Dodge Charger. Ovu odluku su Američke kolege dočekale sa mnogo nesigurnosti. Poslednji put kada je Ford pokušao da napravi sportski Falcon, Sprint V8, prodaja je izostala iako je on dominirao na Evropskim reli trkača, a na domaćem tržištu kompanija je bila spremna da zameni Falcon sa novim Maverickom. Bourke je, ipak, dobio svoju želju, a kao rezultat je debitovao Falcon GT. On se pojavio u prodaji u Martu 1967 godine po visokoj početnoj ceni od 3,890 AU dolara, što je bilo za 1,700 AU dolara više nego standardan Falcon. Iako nije doneo visoku prodaju, Falcon GT je privukao veliku medijsku pažnju, a Ford je prodao 596 primerka prve godine. To je bilo više nego dovoljno da kvalifikuje ovaj automobil za najveću trku u Australiji - Gallaher 500 na Bathurstu.

Najveća Australijska trka je debitovala 1960 godine i bila je dugačka 805 kilometara. Ona se u početku vozila na Philip Island pre nego što je pomerena na Bathurst, a Ford je pobedio 1963, 1964 i 1965 godine sa modelom Cortina. Međutim, nova pravila su diskvalifikovala Cortinu 1966 godine, a navedene godine je slavio Mini Cooper S. Predstavljanje Falcona GT je svakako pružilo Fordu veliku nadu da ponovo može do pobede. Tim se prošetao do pobede 1967 godine, sa prosečnim vremenom za sedam sekundi bržim u poređenju sa spomenutim Cooperom. U Januaru 1968 godine, Holden je debitovao novi HK, a on je doneo Chevroletov V8 motor od 307 kubnih inča (5.0L) sa 210 ks, a kao odgovor, Falcon je debitovao takođe novi V8 motor od 302 kubna inča (4.9L) sa 230 ks. Međutim, Holden je u ponudi imao i novi kupe Monaro, koji se mogao dobiti i sa Chevroletovim V8 motorom od 327 kubnih inča (5.4L) sa 250 ks. Monaro GTS 327 se uskoro našao i na stazi, ne samo kod privatnih timova, već i kod fabričkog tima Holden Dealer Racing Team (HDRT). On se proslavio na Bathurstu iste godine kada je predstavljen sa prva tri mesta dok je najbolji Fordov vozač, Ken Stacey, završio tek kao sedmi. Godine 1969, HDRT je zamenut sa novim fabričkim timom (Holden Dealer Team ili HDT), koji je predvodio nekadašnji Fordov vozač Harry Firth.

Kada je reč o serijskom modelu, Falcon je ponovo osvežen 1969 godine, sa potpuno novim dizajnom, novim GS paketom opreme (koji je dodavao sportske linije, ali se mogao dobiti i sa manjim motorima) i novim luksuznim paketima opreme pod Futura i Fairmont oznakama. Najveća vest je ponovo bila ispod haube, gde je i ovaj put pozajmljen Mustangov V8 motor. On je bio od 351 kubnog inča (5.8L) i podigao snagu na 290 ks, a nesto kasnije je stigla i moćnija GTHO (GT High Output) verzija sa 300 ks. Jedan od zanimljivih detalja je podatak da je GTHO imao ogroman rezervoar od čak 164 litre da bi se kvalifikovao za auto sport. Sa tako moćnim automobilima, 1969 Bathurst se pokazao kao najveća trka u tadašnjoj istoriji ove serije. Iako je Falcon dominirao tokom cele trke, slaba strategija sa gumama je dodelila pobedu Monaru, dok je najbrži vozač Forda, Bruce McPhee, završio kao drugi. U Junu 1970 godine, Ford je debitovao specijalnu verziju GTHO, koja je nosila Phase II oznaku. Ona je i dalje razvijala 300 ks, ali je pružala kraće brzine i modifikovanu suspenziju. Phase II je bio najmoćniji serijski model, ali je generalni menadzer Bill Bourke za svoju ličnu upotrebu opremio Falcon sa moćnim trkačkim V8 motorom od 428 kubnih inča (7.0L). On je razvijao 375 ks, a sudeći po Bourkeu, automobil je razvijao toliko veliki obrtni momenat da je šlajfovao i pri brzinama od 160 km/h. Falcon se takođe počeo takmičiti i u Touring Car šampionatu, gde su dva primerka bila spremna sa čak 620 ks na 9,600 RPM, ali nakon što su odustali zbog mehaničkih problema, Ford se povukao iz ove serije posle samo jedne sezone.

Dok su svi čekali na novi okršaj između Falcona GTHO i Monara GTS, ljubitelji auto-sporta su ostali razočarani. Monaro GTS je ostao u civilnoj ponudi, ali za auto-sport Holden je počeo da koristi na manji model Torana, koji je zamenio V8 sa manjim I6 motorom. On je bio manji i lakši, i samim tim se solidno ponašao u krivinama, ali nije mogao da parira Falconu. Chrysler je stigao sa novim Valiantom sa I6 motorom od 245 kubnih inča (4.0L) i 235 ks, ali se Ford prošetao do pobede na Bathurstu sa prva dva mesta. GT i GTHO su činili samo mali deo Falconove prodaje (2,287 i 662), ali je njihov imidz pomogao ovom automobilu da podigne prodaju na preko 100,000 primeraka. Novi Falcon XY je debitovao u Oktobru 1970 godine i po prvi put nije delio ništa sa Američkim rođakom, koji je ugašen iste godine. On je zadržao većinu mehanike sa prethodnika, ali je snaga GTHO Phase III podignuta sa 300 ks na 330 ks. Ford je proizveo 300 primeraka da bi se kvalifikovao za Bathurst trku, gde je Falcon još jednom pobedio. Dok je u prošlosti Falcon bio dizajniran u Americi, početkom 1970tih godina takva strategija će biti izmenjena. Naime, u Maju 1968 godine, glavni dizajner Australijske divizije Jack Telnack se uputio u Mičigan da nadgleda razvoj novog Falcona. Njegove Američke kolege su razvile model na bazi novog 1972 Torina, što se svakako nije dopalo Australijancima i oni su zatražili da se dizajnerski studio za ovaj kontinent pomeri u Sidnej. Kada je ova molba odobrena, tim je dizajnirao potpuno novi automobil, ali je on i dalje delio mnogo linija sa Američkim rođacima - posebno Mustangom i Torinom. Po prvi put od 1966 godine Falcon se mogao dobiti i sa dvoje vrata, po čemu je on mogao da parira Holden Monaru i Chrysler Valiant Chargeru.

Najmoćniji model iz grupe je nosio GT oznaku sa 300 ks ispod haube. U prošlosti, svi GT modeli su bili sedani, a oni su se sada mogli dobiti kao secan i kupe. Iako je kupe izgledao dosta bolje, tradicionalni sedan ga je nadmašio po prodaji za duplo. Čuvena Bathurst trka se takođe promenila u velikoj meri tokom godina. Početkom 1960tih godina, u njoj su se uglavnom takmičili fabrički sedani, ali do ranih 1970tih godina Ford, Holden i Chrysler su predstavljali specijalne modele specifično za ovu trku. Fordov novi Phase IV je mogao da dostigne brzinu od 275 km/h, pa se očekivala velika borba u 1972 sezoni. Međutim, specijalni modeli su privukli pažnju političara, koji su odlučili da urade nešto povodom toga. Naime, dok su mediji nagoveštavali koliko su brzi postali porodični sedani, Australijski premijer Robert Menzies je kontaktirao ministra za saobraćaj, Milton Morrisa, i od njega zahtevao da ih banuje iz razloga što ih je smatrao neodgovornim proizvodima. Iako se ovom događaju davala mala pažnja u početku, Morris je kasnije najavio da vlada neće kupovati proizvode kompanija koje proizvode specijalitete za auto-sport. Sve tri kompanije nisu imale izbora, pa je tako Phase IV ugašen pre nego što je imao prliku da se dokaže na stazi. Ford je odlučio da koristi Phase III za 1972 Bathurst, koji je još jednom pobedio trku. Kada je Phase IV ugašen, Ford je odlučio da razvije još jedan specijalitet koji nije uspeo da privuče veliku pažnju. Novi Falcon GT Special je proizveden u 259 primeraka, podeljen kao sedan i kupe, ali se mehanički nije previše razlikovao od Phase III.

Za 1973 godinu Bathurst je povećan na 1,000 kilometara i Falcon se još jednom prošetao do titule. Bila je to poslednja trka za Fordov fabrički tim, koji se uskoro morao boriti sa naftnkom krizom i novim standardnima o izduvnim gasovima, pa je odluka pala da se auto-sport ignoriše. Do tada, osveženi Falcon XB je debitovao i zamenio popularni Falcon XA, koji je privukao preko 150,000 kupaca. To nije bilo dovoljno da se porazi Holden, ali se on prodavao bolje nego bilo koji drugi Falcon u istoriji. XB nije doneo neke veće promene, ali je nastavio da osvaja kupce i do 1975 godine postao najprodavaniji automobil u Australiji. Ford je još jednom pobedio Bathurst 1974 godine, ali samo preko privatnih timova i sa starijim Falconom GT. Holden Torana će dominirati ovom stazom naredne tri godine dok Falcon nije uspeo ni da završi trku u 1975 sezoni. Zamena za XB je bio XC i on je debitovao u Julu 1976 godine, a ovaj put nije imao nikakve dizajnerske sličnosti sa Američkim modelima. Ford je ponosno objavio da je XC zadovoljio najnovije Australijske sigurnosne mere, a kako su stupili i novi standardi o izduvnim gasovima, snaga je postala manja nego ikada pre. Čak i veliki I6 motor se nije mogao pohvaliti sa više od 123 ks dok je snaga 4.9L V8 motora pala na samo 202 ks. Vrh ponude je i dalje činio 5.8L motor, ali se ni on nije mogao pohvaliti prevelikom snagom (217 ks). Kao i u prošlosti, kupac je mogao da bira između sedana i kupea, ali GT paket opreme nije bio u ponudi, pa je Ford odlučio da baci karte na luksuznost. Ta one koji su želeli sportski model, tu je bio novi Falcon GS, ali on nije dodavao mehanička unapređenja. Falcon je nastavio da se trka na Bathurstu preko privatnih timova i uspeo da ga pobedi 1977 godine, iako je rival Holden i dalje imao fabrički tim.

Do kasnih 1970tih godina prodaja kupea je pala na ispod 1,000 primeraka i Ford je tiho počeo da razmatra da ih ugasi. Kao poslednje zbogom, kompanija je odlučila da predstavi posebnu limitiranu ponudu od 400 primeraka pod Cobra oznakom. Oni su bili dostupni samo u beloj boji, sportskim branicima i veliki oznakama, uz izbor motora od 4.9L i 5.8L. Neki od njih su se pojavili i na 1978 Bathurstu sa najboljom pozicijom na trećem mestu. Dok su spomenute Cobre svakako najskuplji klasični Falconi, oni svakako nisu najpoznatiji, a tu čast novi specijalni model iz Mad Max filma. U ovom filmu, heroj Mel Gibson vozi poseban modifikovani Falcon urađen na bazi 1973 GT modela, i do današnjeg dana on važi za jedan od najpoznatijih filmskih automobila.

Krajem 1970tih godina, Amerika i Australija su započeli trend sa snižavanjem dimenzija u želji da lakše zadovolje nove standarde o izduvnim gasovima. Holden je prvi pratio ovaj trend kada je, u Novembru 1978 godine, predstavio novi Commodore sa tradicilanom mehanikom, ali sa školjkom na bazi Evropskog Opel Rekorda. Ford je odlučio da prati ovaj trend, a kao baza je izabrana Britanska Granada. Ford je uložio preko 100 miliona AU dolara, a konačan rezultat je doneo prvi potpuno novi Falcon od svog zvaničnog predstavljanja. On je bio za 115 kg lakši u poređenju sa prethodnikom, sa kojim je delio motore, a velika vest u ponudio je bio Falcon Ghia. Ovaj nivo opreme, koji je dobio ime po čuvenoj Italijanskoj dizajnerskoj kući čiji je Ford bio vlasnik, je pružio najluksuzniji Falcon u istoriji, a sa ubrzanjem do 100 km/h za 8.5 sekunde, on je takođe bio i brz. Ford nije imao namera da se vraća u auto-sport, ali je mala privatna kompanija Phase Autos Pty nudila paket opreme pod Phase V oznakom. On je povećao snagu motora na 302 ks, kao i aerodinamičnost za 25%, što je bilo dovoljno da se homoliguje za najveću Australijsku trku. Iako nijedan od modela nije uspeo da završi 1980 Bathurst, pažnja Forda je ipak privučena, a kompanija je primetila koliki potencijal ovaj automobil poseduje. Posebnu pažnju je privukao vozač Dick Johnson, za koga je Ford spremio specijalni Falcon, a on je odgovorio sa pobedom sledeće sezone.

Falcon je ponovo osvežen u Martu 1982 godine, a iz ponude su izbačena oba V8 motora. Kako je I6 činio većinu prodaje, budućnost V8 motora je postala nesigurna, pa Ford nije želeo da investira veće sume novca u njih. U ponudi su i dalje bila dva I6 motora, od 3.3L i 4.1L, koji su dobili aluminijski blok, a on je smanjio težinu za 22 kg. Njihova snaga je iznosila 121 ks i 149 ks, a nedostatak većih V8 motora se nije ni primetio. U prvih 18 meseci, Falcon je privukao oko 200,000 kupaca i nastavio da bude najprodavaniji automobil na klasi. Kao odgovor, Holden je odlučio da unapredi svoju ponudu, dok je Chrysler priznao poraz i prodao svoju Australijsku diviziju Mitsubishiju 1980 godine. Period 1980tih godina je bio dosta miran za Falcon. Svakih nekoliko godina kompanija bi predstavila osvežen dizajn, ali se mehanika nije menjača u velikoj meri. Kako više nije imao V8 motor u ponudi, Falcon se nije takmičio na Bathurstu, a ulogu Fordovih predstavnika su preuzeli Mustang i Sierra.

Početkom 1990tih godina, Ford odlučuje da krene iz početka. Dizajn se sada bio zasnovan na Evropskom Scorpiju, ali je najveća vest bila povratak V8 motora. On je pozajmljen iz Mustanga iz razvijao je impresivnih 260 ks iz 5.0L, a to je bilo dovoljno da Dick Johnson pobedi Bathurst 1994 godine i osvoji svoju četvrtu titulu u karijeri. Sredinom 1990tih godina, Ford je ozbiljno razmišljao da zameni Falcon sa nekim od modela sa Američkog (Taurus ili Crown Victoria) ili Evropskog tržišta (Scorpio), pa čak i sa svojom verzijom Mazde 929, ali konačna odluka je pala da ovaj velikan dobije Fordov novi globalni "New Edge" dizajn. Dok se takav potez pokazao popularnim na Focusu, on nije dobro primljen od strane kupaca na Falconu, pa je tako menjan nekoliko puta početkom 2000tih godina. Ponuda je kasnije proširena i sa prvim turbo modelom, koji je povećao snagu na 362 ks iz 4.0L motora, a on je urađen u saradnji sa Ford Performance Vehicles (FPV) timom. FPV je, inače, osnovan 2002 godine sa ciljem da priprema Fordove automobile za auto-sport, ali i da proizvodi njihove ulične verzije. Neki od najmoćnijih Falcona su nosili ovu oznaku, a pored turbo motora, Falcon se mogao dobiti sa Mustangovim 5.0L V8 motorom sa 422 ks. Falcon je takođe ostavio zapažen trag na Bathurstu, koji je pobedio pet puta u poslednjih deset godina, a vozači kao što su Marcos Ambrose, Russell Ingall, Jamie Whincup i James Courtney su osvojili i titule.

Na žalost, velika ekonomska kriza koja je zahvatila svet prethodnih godina se odrazila i na prodaju, pa tako Falcon godišnje privlači manje od 30,000 kupaca. Publika se okrenula prema automobilima sa pogonom na prednjim točkovima, kao i manjim turbo motorima, čime na tržištu više ne postoji mesto za slične proizvode. Ford je nedavno objavio da će Falcon biti ugašen posle 2016, a po nekim pričama njegova zamena će biti Taurus sa Američkog tržišta. Ipak, Falcon ostaje najpoznatiji automobil koji je ikada došao iz Australije, a samim tim zaslužuje veliko poštovanje na globalnom nivou.

1960-1966

Slika

Slika

1967-1972

Slika

Slika

Slika

1973-1979

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

1980-1987

Slika

1988-1998

Slika

Slika

1999-2008

Slika

Slika

Slika

2009-2016

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika
You better watch what you say about my car. She's real sensitive.

When I die I want to be buried faced down so that anyone who doesn't like me can kiss my ass.

Slika
Korisnikov avatar
Talladega_500
 
Postovi: 2121
Pridružio se: Ned Apr 12, 2009 4:06 pm
Lokacija: Wisconsin USA / Beograd / Dalmacija

Povratak na Autoindustrije Juzne Amerike i Australije

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost