Richard Seaman

Richard Seaman

Postod stalker92 » Ned Nov 01, 2009 9:46 am

Richard Seaman - predratni trkački as


Autor: Nemanja Šarović

Jedan od najperspektivnijih trkačkih vozača svog vremena, britanac Richard Seaman, je pre 70 godina izgubio svoj život na Velikoj Nagradi Belgije. U znak sećanja na velikana trkačkih staza iz tog, herojskog, vremena upoznaćemo vas sa Richardom „Dick" Seamanom.

Kao i što je bilo uobičajeno u to doba, britanac je poticao iz imućne porodice. Rođen je 4. februara 1913. godine u Aldingbourne House, Chichester, Velika Britanija. Od najranijih dana je pokazao sklonost ka vožnji automobila i pored velikog protivljenja njegovih roditelja. 1931. godine, sa napunjenih 18 godina, učestvovao je u brojnim trkama i demonstirao veliki talenat. Od samog početka, britanac je pokazivao neskrivenu želju da vozi za neki od tadašnjih velikih nemačkih timova.

Slika

1936. godine je izjavio: „Ako ikada budem dobio priliku da vozim za Mercedes, nikad za drugi tim neću voziti."
Ubrzo zatim, njegov san se približava realizaciji, kada je krajem 1936. godine stigao telegram od sportskog direktora Mercedes-Benz tima, Alfreda Nojbauera, pozivajući ga na testove, koji su se vozili na stazi Nürburgring tokom novembra meseca. Na testovima, Simen je apsolutno briljirao, pobedivši na trci i ostavljajući preostalih 18 konkurenata iza sebe što je bilo dovoljno da ga prime u Mercedes-Benz tim na jedno od dva raspoloživa mesta za nove vozače.

Slika

Prvu trku je vozio u W125 modelu, 9. maja 1937. godine na Velikoj Nagradi Tripolija. Trku je završio kao sedmoplasirani, ali je bilo značajno to što je trku završio samo dva mesta iza Hermana Langa (Hermann Lang), a tokom nekoliko krugova trke bio je ispred Rudolfa Caraćole (Rudolf Caracciola).

Slika
Četvrto mesto za Ričarda Simena u Mercedes-Benzu W125 sa brojem 6 na Masaryk Velikoj Nagradi (Brno) voženoj 26. septembra 1937.

Tokom sezona 1937. i 1938, Simen je odlično vozio i uspevao da bude vrlo konkurentan. Treba napomenuti da Simenu nije bilo lako da tokom 30-tih godina prošlog veka vozi za nemački tim. Situacija se pogoršala kada je oženio nemicu, pa je njegova porodica u potpunosti prekinula svaki kontakt sa njime.
Sudbonosni dan je bio 25. juni 1939. godine, kada je Simen bio odlučan da nadmaši „Gospodara Kiše" Karaćolu na stazi Spa Francorchamps, na kojoj je tog dana padala izuzetno snažna kiša. Simen je već nakon nekoliko krugova, fantastičnom vožnjom, preuzeo vodeću poziciju i napravio 31 sekundu prednosti u odnosu na timskog kolegu Langa, nakon 12 odveženih krugova. I pored velike prednosti, Simen je iz kruga u krug povećavao brzinu bez obzira na činjenicu da je kiša sve jače padala.
U jednom trenutku gubi kontrolu nad automobilom i pri 200kmč izleće sa staze i udara u drvo. Nakon samo nekoliko sekundi automobil je zahvaćen požarom, tako da Simen nije mogao da se izvuče iz automobila. Prvi pristigli na mesto nesreće su pomogli Simenu da izađe iz automobila, ali je do tada britanac zadobio velike opekotine. Na putu ka bolnici, Simen se šalio sa svojom ženom, koja je bila u ambulantnom vozilu, da neće moći da ispuni obećanje i odvede je te noći u bioskop, kao što su se prethodno dogovorili.

Slika
Velika Nagrada Belgije, vožena 25. juna 1939. godine. Simen za volanom Mercedesa W154 u poteri za H.P. Milerom za volanom Auto Union-a.

Simen je priznao Nojbaueru da je razlog za udes njegova prebrza vožnja, te da je krivica u potpunosti njegova. Nažalost, saznanje da je vozio prebrzo je stiglo kasno, pošto je samo nekolio časova nakon udesa podlegao povredama.
Pobedom na Velikoj Nagradi Nemačke 1938. godine u 3-litarskom Mercedes-Benz W154, Simen je zapečatio svoju reputaciju kao nauspešniji britanski trkački vozač tog perioda. I pored velikog trijumfa, britanska javnost je sa velikom kritikom gledala na njegove uspehe usred nemačke u kojoj je u tom period nacistički pokret dobijao sve više na snazi. Simen nije doživeo da vidi početak II Svetskog Rata, koji je počeo samo 11 meseci nakon njegove pobede na stazi Nürburgring.

Slika
Velika Nagrada Nemačke, vožena 24. jula 1938. Pobednik trke, Ričard Simen u boksu tokom dolivanja goriva i zamena pneumatika na njegovom Mercedes-Benzu W154.

24. juli 1938. godine je najveći dan u karijeri Simena. 25-godinji britanac je na startu bio u istom startnom redu - prvom, sa Hermanom Langom i Manfredom fon Brauhitšem (Manfred von Brauchitsch), osvojivši treće mesto na kvalifikacijama. U drugom startnom redu iza tri Mercedes „Srebrne Strele" su se nalazili još jedan Mercedesov vozač - Karaćiola, kao i Tacio Nuvolari (Tazio Nuvolari) u Auto Union-u.

Slika
Velika Nagrada Švajcarske, vožena 21. avgusta 1938. godine. Sa leve strane na desno:Rudolf Uhlenhaut, Manfred von Brauchitsch, Rudolf Caracciola, John Richard Beattie Seaman, direktor Max Sailer i trkački direktor ALfred Neubauer.

„Don Alfredo", kako je glasio nadimak direktoru Mercedesovog trkačkog tima, Alfred Nojbauer, je dao znak svojim vozačima da je do početka trke ostalo još 10 sekundi. Direktor trke spušta zastavu i Mercedesovi trkački automobili uz zavijajući zvuk kompresora Startuju kao iz topa. Lang preuzima vođstvo, ali samo nakon jednog kruga Simen je bio tik iza njega na drugom mestu, da bi u šestom krugu prešao u vođstvo po prvi put. Preko 300.000 gledalaca na stazi Nürburgring su upravo prisustvovali trci sa „velikim T", kako je ovu Veliku Nagradu nazvao Simenov biograf, Kris Nikson (Chris Nixon). Iako je Lang odustao od trke zbog tehničkih problema na automobilu, fantastična borba se razvila između Simena i Manfredom fon Brauhitšem, sve dok fon Brauhitšev automobil nije počeo da gori tokom odlaska u garažu u 16-tom krugu trke. Uz veliku prisebnost, Nojbauer lično izvlači vozača iz automobila, a Simen nakon tog odlaska u boks ostaje usamljen u vođstvu. Lako prepoznatljivi Mercedes W154 sa brojem 16 i zelenom haubom je nastavio da vodi trku sve do samog kraja. 25-godišnji britanski vozač je pobedio sa 3 minuta 20 sekundi prednosti ispred timskog kolege, Langa, koji je uzeo Karaćolin automobil, kako bi nastavio trku i završio na drugom mestu.
Ko je zapravo taj mladi britanski vozač, koji je vozio rame uz rame sa najpoznatijim vozačima tog vremena i Mercedesovim najvećim zvezdama? Ko je sa samo 25 godina uspeo da postane prvi britanski vozač koji je pobedio na Velikoj Nagradi Nemačke, nakon pobede Ser Henri Sigrejva (Sir Henry Segrave) 1923. godine.

Slika

Simen je upisao Triniti koledž, za koji je počeo da vesla, što je bio uobičajeni izbor atleta tog vremena. Pored toga, Simen je postao član univerziteetskog automobilskog kluba u okviru kojeg je učestvovao na trkama. Tokom tog perioda se upoznao sa američkim studentom, Vitni Strejtom (Whitney Straight), koji je ohrabrivao Simena da nastavi sa trkačkim angažovanjem. Simen je od Strejta dobio 1934. godine na korišćenje MG Magnette, sa kojim je pobedio u klasi na trci održanoj u Bernu i zabeležio pobedu u generalnom plasmanu na brdskoj trci Mont Ventoux.

Slika

Simenovi roditelji su bili vrlo nezadovoljni njegovom odlukom da se bavi opasnim i veoma skupim sportom. Njegov otac, Ričard, je bio posebno kritiča i zbog toga što je njegov sin svoje troškove jedva pokrivao uz pomoć majčine, obimne, apanaže. Roditelji su mu čak kupili i avion, kako bi ga nekako odvojili od trkačkih automobila, ali su sa time jedino postigli da je Dejvid sa avionom sada brže stizao na trke, što ga je samo približavalo njegovom cilju da postane internacionalni trkački vozač.

Slika
Simen i njegova majka

Kada se njegov drugar, Strejt, povukao iz automobilskog sporta, Dejvid potpisuje ugovor sa timom English Racing Automobiles (ERA). Ubrzo shvata da su automobili ovog kluba daleko manje pouzdani od onih, koje je do sada vozio i napušta tim. Vozi privatni automobil i pobeđuje na trkama u Peskari, Bernu i Frajburgu. Kada mu je njegov mehaničar, Đulio Ramponi (Giulio Ramponi) savetovao da kupi 10 godina star trkački Delage automobil, koji je do tada vozio Frensis Kurzon (Francis Curzon) - Dik prihvata savet i kupuje trkački automobil od bogatog automobilskog entuzijaste. Ramponi je kompletno reparirao automobil i Simen vrlo brzo niže čitav niz pobeda za volanom ovog trkačkog stariteta.
Simen i dalje svoj budžet popunjava pomoću majčine apanaže, tako da njega opisuju kao mešavinu „razmaženog deteta bogatih roditelja" i možda najevećeg trkačkog vozača Velike Britanije. Ova druga ocena je data od strane Simenovog prijatelja i konkurenta na trkačkim stazama, Princa Čule Čakgrabongsea (Chula Chakrabongse) sa Tajlanda.
Mladi britanac je nastavio da niže pobede za volanom Delage-a, ali je sanjao o danu kada će mu biti pružena prilika da pristupi velikim nemačkim trkačkim timovima tog vremena. Kada bi pogledao na Mercedes i Auto Union timove, bio je impresioniran najmodernijom tehnologijom i profesionalnom organizacijom. Onda (1936. godine) stiže poziv iz Mercedesa.
Simen je bio svestan političkih implkacija odluke da prihvati ponudu Mercedsa. Sa druge strane, svi prijatelji su ga uveravali da treba da zgabi svaku ponudu iz Štutgarta, sport ipak ne zna za granice. Mercedesova ponuda nije donosila samo fantastične mogućnosti po pitanju automobila i podrške, već i kao odličan način da počne da zarađuje ozbiljan novac, što od plate, što od nagrada ukoliko bi zabeležio neku pobedu. Na test je pozvano 30 mladih vozača, a samo nakon nekoliko krugova u trkačkim automobilima, taj izbor je sužen na 10. Nakon drugo test dela, dva vozača su izabrana d se pridruže fabričkom time Mercedesa: Dik Simen i Kristian Kautc (Christian Kautz).

Slika
Velika Nagrada Švajcarske u blizini Berna, vožena 21. avgusta 1938. godine. Mercedes-Benz W154 vozači preuzimaju vođstvo odmah nakon starta trke i osvajaju trostruku pobedu. Pobednik je bio Karaćola (levo), drugo mesto Ričard Simen, a treći fon Braušić.

Nojman, direktor Mercedes trkačkog tima, je do kraja 1936. godine već u svojim izjavama jasno davao prednost Simenu („ovaj mladić poseduje ozbiljan talenat") u odnosu na Kautca („vozi dobro"). Simen je potpisao ugovor već tokom februara naredne godine, a njegovo prvo pojavljivanje u „Srebrnoj Streli" je bilo na Velikoj Nagradi Tripolija u novom W125 formuli teškoj 750kg, koju je dizajnirao skoro postavljeni tehnički direktor Mercedes trkačkog odeljenja Rudolf Ulenhaut (Rudolf Uhlenhaut). Redni osmocilindrični agregat radne zapremine 5,8 litara je bio više nego dostojan protivnik 16-cilindričnim Auto Union formulama zahvaljujući 540KS na raspolaganju, koliko je W125 razvijao. Iako je Simen trku završio kao sedmoplasirani, on je tokom trke proveo nekoliko krugova na drugom mestu iza Langa, a ispred Karaćole, da bi zbog problema sa motorom britanac završio kao dosta lošije plasiran u odnosu na ono što je na svojoj prvoj trci pokazao.
Drugu trku je vozio 30. maja u Berlinu, kada je završio kao petoplasirani, da bi na Velikoj Nagradi Ajfela na stazi Nürburgring, britanac bio prinuđen da ustupi svoj automobil Manfredu fon Braušiću, koji je svoj automobil oštetio na kvalifikacijama. Mercedes poslao drugi automobil, međutim taj automobil je na stazu sitgao u nedelju rano ujutro, tako da je Simen uspeo da odveze samo nekoliko trening krugova, da bi na samoj trci odustao već tokom drugog kruga zbog problema sa paljenjem.
Karaćola i Simen su, nakon te trke, brodom otputovali u SAD gde su predstavljali Mercedes-Benz fabrički tim na Venderbilt Kupu, koji se vozio 4. jula u Nju Jorku. Nakon inicijalnih testova na redizajniranoj stazi - Ruzvelt Spidvej, Ulenhaut je tokom noći naporno radio da prilagodi usisne grane kompresora novoj stazi. Njegov trud se isplatio i tokom praznika „Dana Nezavisnosti" Simen je vodio veliku borbu sa Berndom Rosemajerom (Bernd Rosemeyer), koji je vozio Auto Union. Simen prelazi u vođstvo, da bi trku završio kao drugoplasirani iza Reksa Mejsa (Rex Mays) u Alfi Romeo. U SAD su na snazi već bila pravila, koja su obavezivala trkačke vozače na korišćenje kaciga - štoje Simen, poput većine svojih kolega, smatrao nepotrebnim. Ovakav stav je većinu vozača ovog vremena koštao života, baš kao i Simena.
Nakon odličnih vožnji za tim Mercedes-Benza, britanac je prosto zabetonirao svoju poziciju u okviru tima. Preselio se u kuću u Dambahu, na jezerz Starnberg. Ova lokacija mu je omogućavala da upražnjava svoje druge sportske aspiracije, koje je imao tokom studija - veslanje. Pored veslanja, Simen je doneo i novu vrstu zabave za njegove sugrađane - skijanje na vodi, koje je do tada bilo neviđeno tamo.

Slika

Odluka da se preseli u Nemačku je delimično bila uslovljena činjenicom da je 1937. godine bilo zabranjeno iznositi nemački novac van granica zemlje, a selidba je sa druge strane uticala na pogoršanje odnosa sa roditeljima. Finansijski izvori Simena su sada bili isključivo njegova plata i novac osvojen na trkama.

Slika
Simen kao četvrti iza timskog kolege, fon Braušića, koji je trku završio kao drugoplasirani, na stazi VN Masaryk, 26. septembar 1937, za volanom Mercedes-Benz W125 automobila.

Simen je u narednom periodu u potpunosti uništio nekoliko W125 automobila, zbog čega je zaradio oštru opomenu od strane direktora tima. Sa druge strane, Simen je u potpunosti preuzimao odgovornost za udese umesto da okrivi automobil, kao što je većina drugih vozača radila. Na Monzi je Karaćola prepustio automobil Simenu, zbog problema sa motorom. Simen je tokom 13. kruga trke primetio da je motor u plamenu i vrlo iskusno, i pored svoje mladosti, na nizbrdici isključio motor sačekavši da se požar ugasi, ponovo startovao motor i stigao kao petoplasirani.
Na poslednjoj trci sezone 1937. voženoj na njegovom domaćem terenu, Donington Parku, Simena udara vozač Auto Uniona, Herman Miler (Hermann Müller) i oštećuje mu amortizere, zbog čega britanac mora da odustane od učestvovanja na trci.
Krajem 1937. godine Simen već javno izražava svoje frustracije zbog život u hitlerovskoj Nemačkoj. U nekoliko navrata zbog njegovog porekla nije mu bilo dozvoljeno da vozi novi automobil - W154. Početkom 1938. godine upoznaje 18-godišnju Eriku Pop (Erika Popp), ćerku direktora BMW-a. Simen se vrlo brzo ženi Erikom, a to rezultuje potpunim prekidom veze sa roditeljima, odnosno majkom.
Za Veliku Nagradu Nemačke, Mercedes-Benz je pripremio potpuno nove W154 automobile, a Simen je po prvi put imao prilike da sedne u novi automobil i odmah je na kvalifikacijma zauzeo mesto u prvom startnom redu. Pobeđuje na toj trci, ostavivši iza sebe timskog kolegu Langa. U korist britanca je išla i činjenica da je Mercedesovim vozačima na ovoj trci bilo strogo zabranjeno da napadaju pozicije timskih kolega. Pored toga, Simen je zabeležio najbrži krug trke već u šestom krugu i pobedio trku sa vremenom 3 časa, 51 minut i 46 sekundi.
I pored uspeha na trci na Nürburgring, Nojbauer je odlučio da ne koristi Simena na naredne dve trke, da bi ga angažovao na trci u Bremgartenu, gde je Simen već imao tri uzastopne klasne pobede - 1934, 1935 i 1936. godine. Na kvalifikacijama u Švajcarskoj, Simen postavlja najbolje kvalifikaciono vreme i trku startuje kao prvi, međutim na kišnom vremenu Karaćola, koji ima nadimak „Gospodar Kiše" pobeđuje ispred Simena, koji je jedini vozač, koga Karaćola tokom trke nije uspeo da obiđe za ceo krug.
Te godine, u septembru, Simenov tast mu daje priliku da vozi Britanski Turing Trofej i to za volanom Frazier Nash BMW-a. Na žalost, četiri vozača ovog tima automobili su bili vrlo nepouzdani, tako da su sva četiri automobila zbog tehničkih problema završila trku na Doningtonu na veoma lošim pozicijama. Simen je trku završio kao 21.
Simen je tokom 1938. godine potpisao produžetak ugovora sa Mercedes-Benzom i pored toga što je politička situacija postala sve teža. Erl Hove (Earl Howe) savetovao svog sunarodnika tokom proleća 1939. godine da ne prekida vezu sa Mercedesom zbog političkih razloga. Iako je bio najbrži na kvalifikacijama, Simen je bio samo rezervni vozač na Velikoj Nagradi Pau. Takođe, na narednoj trci, voženoj u Tripoliju, nije dobio priliku da proba novi automobil W165 sa 1,5 litarskim motorom. Tokom maja meseca, Simen zbog snimanja dokumentarnog filma o „Srebrnim Strelama" dobija priliku da vozi W165 na Nürburgringu. Nekoliko dana pre toga, Simen je nastupao na Velikoj Nagradi Ajfela gde mu je pobeda izmakla iz ruku zbog otkazivanja kvačila u zadnjem krugu.

Slika
Velika Nagrada Belgije, vožena 25. juna. 1939. godine. Simen je jedan dan nakon udesa preminuo usled zadobijenih povreda.

Simenova smrt je šokirala kompletan trkački establišment, a Mercedes-Benz svojim pomenom Simena podseća kompletnu svetsku javnost na neverovatno brz uspon njegove pofesionalne trkačke karijere. Međunarodna štampa je, takođe, bila iznenađena preranom smrću Ričarda Simena. Motor Transport Press časopis je objavio pomen Ričardu Simenu 28. juna 1939, koji se završavao rečima: „Sada je, i on, upoznao sudbinu trkačkih vozača."
Prilikom pripreme teksta, korišćen je materijal i fotografije iz Daimler arhive.



Izvor: Nacionalna Klasa
"For years I thought I was the only person who was looking behind sheds, barns and garages while traveling, but I was mistaken. There are a lot of us out here."
Korisnikov avatar
stalker92
 
Postovi: 1478
Pridružio se: Ned Apr 12, 2009 8:56 am
Lokacija: Novi Sad
Oldtajmer: '81 Ford Taunus TC3 1.6 L

Povratak na Formula 1 i Grand Prix trke

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost

cron