Nakon sto je Panamerican autoput zavrsen 1950 godine, Meksiko je zeleo da organizuje trku izdrzljivosti sa zeljom da budu shvaceni ozbiljno i da pariraju Evropskim takmicenjima kao sto su Mille Miglia i Targa Florio. Trka bi bila dugacka 5 dana, bila bi vozena kroz 9 etapa cija je ukupna duzina bila 2,200 milja (oko 3,300 km). Prva anualna trka je vozena 1950 godine i privukla je zvezde mnogih autosportova kao sto su Formula One, sports cars, rallying, stock cars, endurance racing, hill climb i drag racing. Prve godine samo jedna klasa je postojala i to sedani za 5 putnika, mada su i neki coupe ucestvovali. Mnogo vozaci su dovozili svoje licne aute da bi se takmicili i trka je privukla cak 132 vozaca. Trka je vozena od Ciudad Juárez, Chihuahua do El Ocotal, Chiapas. Nadmorska visina se menjala svaki dan, od 100 metara pa sve do preko 1 kilometar. Prva 4 mesta su zauzeli Americki vozaci, a pobedio je Hershell McGriff za volanom Oldsmobile 88 i prosecnom brznom od 142 km/h (88 mph). Iako je njegov Oldsmobile bio dosta manje mocan od Cadillaca i Lincolna, takodje je bio i laksi i McGriff nije morao da menja kocnice svako vece.
Druga trka je vozena 1951 godine od Tuxtla Gutiérrez, Chiapas do Ciudad Juárez, Chihuahua. Ovaj put mnoge strane kompanije su ucestvovale, ukljucujuci i nekoliko Ferraria. Vec na samom startu José Estrada i njegov suvozac Miguel González su poginuli kada je njihov Packard sleteo sa puta. Sledeci dan je poginuo i Carlos Panini za volanom 1949 Alfa Romeo 6C 2500 SS, poreklom Italijan koji je bio zasluzan za razvoj avio-industrije u Meksiku. Ostatak trke je protekao u senci smrti vozaca, a na kraju su prvi kroz cilj prosli dva Ferraria (vozaci Piero Taruffi i Alberto Ascari), a sledeli su Chrysler (Bill Stirling) i Mercury (Troy Ruttman).
Treca trka je vozena 1952 godine i po prvi put su postojale dve klase, sportski automobili i fabricki automobili za koje modifikacije nisu bile dozvoljene tako da veliki sedani nisu morali da se bore za malim sportskim automobilima. Najvise paznje je privukao Mercedes koji je predstavio 300SL i osvojio prva dva mesta (vozaci Karl Kling i Herman Lang) dok je u klasi fabrickih automobila pobedio Lincoln Capri (vozac Chuck Stevenson).
Cetvrta trka je vozena 1953 godine i opet su nastala nova pravila. I dalje su postojali sportski i fabricki automobili, ali su sada obe klase bile podeljene u dve grupe (veci i manji automobili) tako da su ustvari postojale 4 klase. Klase su bile podeljene na osnovu velicine motore, ispod i iznad 1600cc i ispod i iznad 3500cc. Lancia i Lincoln su dosli jako spremljeni i dosta lagano pobedili svoje klase sa 1-2-3 finisima. Juan Manuel Fangio (Lancia) je pobedio veci sportski auti, José Herrarte (Porsche) je pobedio manji sportski auti, Chuch Stevenson (Lincoln) je pobedio veci fabricki auti, a C.D. Evans (Chevrolet) manji sportski auti. Stevenson je postao jedini vozac koji je pobedio 2 puta.
Poslednja trka je vozena 1954 godine i tada su auti vec izgubili ono sto ih je krasilo pre i kompanije su pocele da ulazu velike pare. Umberto Maglioli za volanom Ferraria je prevezao poslednju etapu pri brzini od 222 km/h sto je bilo nezamisljivo prethodnih godina. Lincoln je opet dobio vecu klasu (vozac Ray Crawford). Nova klasa Evropskih sportskih automobila je dobio Sanesi (Alfa Romeo), a klasu Americkih manjih automobila Tommy Drisdale (Dodge).
Nakon incidenta na 1955 Le Mans 24 sata, Carrera Panamericana je ugasena jer su automobili smatrani previse brzim i nesigurnim. Cak 27 ljudi je poginulo tokom 5 trka na Carrera Panamericana.
