NASCAR istorija

[Talladega_500]

Pre NASCAR

Prva profesionalna auto trka u Americi se desila u Septembru 1896 godina na zatvorenoj konjskoj stazi u Narragansett Park u Rhode Island. Mala grupa automobila kao što su Duryeas, Morris i Salom Electrobat se trkala na nepoznatoj distanci, a pobednik je bio Frank Duryeas u automobilu koji je lično napravio. Auto sport je mogao da počne.
Početkom 20. veka autosport je rastao velikom brzinom u svim delovima sveta. Trke su vožene na ulicama, profesionalnim stazama, napuštenim aerodromima, ali u Americi najviše pažnje je privukla trka na plaži na Daytona Beach, Florida. U Februaru 1903 godine na ovoj stazi je vožena prva profesionalna trka koju je pobedio Alexander Winton za volanom Winton Bullet pri brzini od 68 mph (109 km/h). Iako je trku posmatralo svega nekoliko desetina posetioca, to je bilo dovoljno da se vest pročuje i da Daytona Beach dobije trku svake godine. Svake zime bogataši i ljubitelji brzine bi dolazili na ovu plažu da testiraju i pokušaju postaviti nove standarde o brzini. Do 1935 godine brzine su skoro dostizale 300 mph (480 km/h), a rekord je postavio Sir Malcolm Campbell iz Engleske sa svojim automobilo od pet tona i veličinom motora od čak 2227cid/36.5L. Međutim, pošto Daytona Beach nije bila preterano velika, a želja za što većim brzinama i dalje raspla, testovi za obaranje brzine su pomereni u Bonneville Salt Lake, Utah. U nadi da zadrži auto sport aktivnim, čelnici Daytone su 1936 godine organizovali trke serijskih automobila. Staza je počinjala na plaži, a zatim je određen deo trke vožen i kroz grad. Prvu trku na ovoj 3.2 milje (5.1 km) dugačkoj stazi je pobedio Milt Marion za volanom Ford V8. Bill France, koji će kasnije osnovati NASCAR, je završio kao peti. Međutim, troškovi su bili daleko veći od zarade i činilo se da će era trka na Daytoni završena. Tada na scenu stupa Bill France. 1938 godine France je organizovao National Championship Stock Car Race (NCSCR) ili Nacionalni Šampionat Serijskih Automobila. Prva trka je vožena kroz centar Altanta, Georgia, a pobedio je Lloyd Seay. U isto vreme nekoliko sličnih serija je nastalo u južnom delu istočne Američke, ali se poseta bila slaba, organizacija i sigurnosne mere nepostojeće, a premije nikada isplaćivane po dogovoru. France je primetio da veliki broj promotera trka nije isplaćivao redovne zarade, a mnogi promoteri su znali i nestati kada je vreme da se zarade isplate. France je želeo organizaciju koja će poštovati vozače i isplaćivati fer premije. Iako dosta neiskusan u početku, France je tokom godina stekao dosta iskustva vozeći trke i učeći kako da promoviše profesionalne trke. Seay je postao prva zvezda NCSCR, ali je njegova karijera kratko trajala. Naime, tokom svađe sa svojim rođakom Seay je ubijen 1941 godine u 22. godini života. Ubrzo je počeo Drugi Svetski Rat koji je zaostavio veliki rast autosporta, ali već 1945 godine NCSCR je nastavljen. Sezona je završena 1946 godine sa šampionom Ed Samples, a France je već tada imao velike planove za svoju seriju.

[Talladega_500]

Početak

Početkom 1947 godine Bill France je osnovan Nationl Championship Stock Car Circuit (NCSCC) ili serijsku serijskih automobila. France je zaključio da su trke na zemlji dosta popularne i da popularnost može samo da raste ako postoji profesionalna organizacija. France je takođe pokušao da proda ovu ideju American Automobile Association (AAA) i da NCSCC vozi trke pod njihovom komandom, ali AAA nije hteo ni da čuje za ovu ideju i hteo da se kocentriše za Indy. Međutim, France nije brinuo i sa osnivanjem NCSCC je takođe osnovao i pravila i sezonsku tabelu, nešto što konkurenti nisu imali. France nije imao mnogo novca tako da su većina vozača vozili svoje sopstvene automobile, a prve sezone je voženo 40 trka od Januara do Decembra. Gledanost je bila veća nego i što je sam France očekivao, a sve premije su bile plaćene na vreme, poeni su sabirani i na kraju prve sezone Truman Fontello Flock, poznatiji kao Fonty, je pobedio sedam trka (od 24 vožene) i proglašen za šampiona. Kao što je France obećao, Fonty Flock je pored pobedničkog pehara dobio i premiju od $1,000. Međutim, France je imao mnogo veće planove osim trka na malim gradovima u južnom delu istočne Amerike. France je želeo da NCSCC postane nacionalni sport, ali je znao da će u tom procesu biti potrebna velika pomoć. Zato je Decembra 14, 1947 godine zasnovana sednica u Daytona Beach, Florida na kojoj je prisustvovalo 35 ljudi. Sednica je trajala četiri dana i donešena je odluka da se osnuje novo nacionalno takmičenje, National Association for Stock Car Racing, ili NASCAR. Jedna od glavnih karakteristika NASCAR su bile veće premije za vozače, ali i odlično osiguranje za njihove familije u slučaju većih povreda tokom trkanja. NASCAR je takođe sklopio ugovore sa mnogim stazama i u centralnim delovima Amerike, a prva trka je vožena Februara 15, 1948. Čak 50 automobila je počelo trku, a na kraju je slavio Red Byron za volanom Forda. Iako je serija trebala biti sa serijskim automobilima, većina njih su bili predratni modifikovani coupe. 1948 sezona je imala 52 trke u 14 različitih država, a sezona je donela 14 različitih pobednika. Iako su većina vozača bili muškarci, NASCAR je takođe video i nekoliko žena kao što su Sara Christian, Louise Smith i Ethel Flock. Za titulu se borili dva vozača, Fonty Flock i Red Byron, kao i 1947 sezone, ali je ovaj put uspešniji bio Byron sa 11 pobeda. Flock je vodio većinu sezone, ali je Byron pobedio četiri od zadnjih sedam trka i u nijednom momentu nije završio lošije plasiran od drugog mesta. Za 1949 sezonu serija Modifikovanih automobila je i dalje postojala, ali France je sada dodao i Convertible (kabrio) seriju. Međutim, najviše pažnje je privukla serija Strictly Stock, koja je bila serija posleratnih serijskih automobila na kojima nikakve modifikacije nisu dozvoljene osim nekoliko sigurnosnih mera i zaštita za farove i radiator. Prva trka je vožena Juna 19, 1949 godine u Charlotte, North Carolina. Mnogi vozači su dolazili sa svojim ličnim automobilima na trku, a za prvu trku svega 30 vozača se prijavilo. Među njima su bili i bogataši koji su tražili vozače, a Tim Flock (Fontyev brat) je dobio priliku da vozi novi 1949 Oldsmobile 88 sa moćnim Rocket V8 motorom. Tim Flock je uspeo da se kvalifikuje na drugu poziciju, odmah iza svoj starijeg brata Fonty za volanom novog Hudsona. Trku je posmatralo preko 20,000 gledaoca, a na 200 krugova, 140 milja (240 km) dugoj stazi smo mogli da vidimo mnoge buduće zvezde. Fonty je brzo odustao nakon što se njegov Hudson pregrejao, Lee Petty se teže slupao sredinom trke kada se njegov Buick prevrnuo nekoliko puta, a odluka o pobedniku je pala u poslednjom krugu. U poslednjem krugu Glenn Dunnaway za volanom Forda je prestigao Jim Ropera (Lincoln) i pobedio. Međutim, posle trke Dunnawayov Ford je pao na inspekciji nakon što je otkriveno da je imao modifikovanu suspenziju i Dunnaway je diskvalifikovan. Na drugom mestu se našao osnivač i predsednik NASCAR Bill France, koji je diskvalifikovao sebe i dodelio nagladu Roperu. Još sedam trka je voženo u 1949 sezoni, uglavnom sa veoma visokom posetom, a dvostruki pobednik Red Byron za volanom Oldsmobile je postao šampion. Byron je bio vozač koga je France mogao samo da sanja kao prvog šampiona. Naime, Byron je bio domaći heroj koji se borio u Drugom Svetskom Ratu kao pilot. Njegov avion je tokom jedne akcije pogođen, a Byron je imao teže povrede na nogi zbog čega je sve trke vozio sa nogom zakačenom za kvačilo. U svakom slučaju, prva NASCAR sezone je oborila sva očekivanja, ali to je bilo samo deo onoga šta je stiglo u budućnosti.

[HEMI 426]

Super text, ti retrospektivni textovi tebi idu od ruke, svaka cast!
Medjutim, napisi nesto vise o pravim pocecima NASCARA, onim manje legalnim....

[Talladega_500]

Hehehehe, to je pravi pocetak NASCAR iako su takve stvari radjene daleko pre nego sto je NASCAR osnovao.

U juznom delu istocne Amerike situacija tokom Velike Depresije je bila veoma losa, posebno financiska. Velik broj ljudi je bio dosta neobrazovan i nisu zavrsili ni srednju skolu da bi radili i podrzavali familiju. Izbor je uglavnom padao na fabrike gde se radilo i po 16 sati dnevno za neku malu satnicu. Medjutim, kada je pocetkom 1930ih drzava zabranila prodaju alkohola, preko noci se pojavili ljudi koji su placali velike pare za alcohol. Tako su nastali moonshiners, koji su dobili ime po vrsti pica (moonshine), koji su prevozili alcohol, naravno protivzakonito. Moonshiners su obicno kupili alcohol negde u sumama gde su ga ljudi pravili i vozili do ljudi koji su kupovali za poprilicno dobre pare. Uglavnom su imali jedan automobil, bez registracija, koji su koristili u ovakve svrhe i koji je bio specijalno modifikovan. Neki su stavljali alcohol u flase i ubacivali i gepek i mesto gde su zadnja sedista nekada bila (zadnja sedista su uglavnom vadjena), a neki bi cak menjali lokaciju rezervara i onda na mesto gde rezervar treba da bude ubacivali moonshine. Automobili su uglavnom bili 1932+ Fordovi zbog jakih V8 motora, ali ni stariji Lincolni sa V12 motorima i slicni automobili nisu bili retkost.

Sve je ovo, naravno, bilo protiv zakonito, ali moonshiners nisu imali toliko problema sa pandurima kao sto se misli. Citao sam nekoliko biografija vozaca koji su se nekada bavili moonshining, poslednja o Wendell Scott, i kazu da su bezali od pandura mozda jednom sedmicno, iako su prevozili moonshine skoro svaku vece. Jedan od problema moonshinera je bio sto su uglavnom dolazili iz malih gradova gde svako svakoga poznaje, pa pandurima nije bilo tesko saznati ko se bavi tim. Pandurima moonshiners nisu bili prioritet posto su imali mnogo vece probleme (gangster i pljackasi banaka), ali su ih cesto jurili. Kad bi ih uhvatili sledila bi neka zatvorska kazna, obicno oko nekoliko meseci, ali u tom periodu vlasnici NASCAR timova bi culi za ove vozace i obicno bi platili kauciju da ih izbave iz zatvora i vozaci bi zavrsavali u NASCAR. Najpoznatiji moonshiner je Robert Glenn Johnson, poznatiji kao Junior Johnson, koji je nekoliko puta izdrzavao zatvorsku kaznu i bio na probaciji sve do 1970ih godina kada mu je Americki predsednik dao oprostaj.

Predstavljacu period po period NASCAR-a, malo po malo, nebi da sve zavrsim odjednom.

Naravno, svi su dobrodosli da ucestvuju i dodaju svoje komentare.

[super 600]

Nastavljaj već, nestrpljiv sam!

[Talladega_500]

Za vikend, slabo slobodnog vremena imam u zadnje vreme.

[Talladega_500]

NASCAR kroz 1950s

NASCAR se brzo promenio 1950 godine. Nakon što je voženo samo osam Strictly Stock trka prethodne godine, Strictly Stock serija je postala najpopularnija NASCAR serija 1950 godine. Sledela je serija modifikovanih automobila, a takođe je predstavljena i Grand National serija, u kojoj se takmičili uglavnom moderniji automobili. Vreme nije moglo biti bolje. Upravo tokom kasnih 1940ih godina kompanije su izlazili sa prvim novim posleratnim automobilima koji su postajali česta pojava na stazama. Za 1949 godinu Oldsmobile i Cadillac su predstavili nove moderne V8 motore, a zbog niže cene Oldsmobile je postao omiljeni izbor vozača. Oldsmobile je pobedio 15 od prve 24 trke i Oldsmobile dileri su primetili da veliki uspesi na stazama donose i veću prodaju njihovih modela. Međutim, General Motors i dalje nije bio preterano zainteresovan za sport. Verovatno prva kompanija koja je uočila konekciju između rezultata na stazama i prodaje je bio Nash. Iako većina vozača su ignorisali Nash, ova kompanija se ipak postarala da bude u centru pažnje sa velikim novčanim nagradama. Kada je Bill Rexford pobedio jednu trku u New York za volanom Nasha, od kompanije je dobio nagradu od $1,500 plus novi Nash Ambassador, najbolji model iz kompanije. Nash se takođe počeo takmičiti i u ostalim takmičenjima i snadbevao je Bill France i Curtis Turner sa automobilima i delovima za Carrera Panamericana trci u Meksiku. Za 1951 sezonu Nash je sklopio ugovor sa Turnerom i Johnny Mantz da voze punu sezonu za volanom Nasha. Turner je bio najpoznatiji NASCAR vozač i privlačio bi pažnju gde god da se pojavio, a u 1950 sezoni je zabeležio četiri pobede za volanom Oldsmobile. Mantz se takođe proslavio kada je za volanom Plymoutha pobedio Darlington, tada najveću i najpoznatiju NASCAR stazu. Turner je pobedio već u drugoj trci u 1951 sezoni u Charlotte, ali se ispostavilo da je to bila jedina pobeda za Nash. Ta jedna pobeda je bila dovoljna da poveća Nashovu potragu, ali je Turner brzo zaboravio na Nash i vratio se proverenom Oldsmobile. Osoba koja je sigurno najzaslužnija za ulazak kompanija u NASCAR je bio Marshall Teaugue. Teaugue je uvideo da je Hudson Hornet najbolji automobil za NASCAR zato što je bio dosta spušten do zemlje i koristio je ovaj automobil tokom pobede na 1951 Daytona trci na plaži. Teague je brzo kontaktirao čelo kompanije u Michiganu i objasnio im da bi trebali da ga sponzorišu i da dobri rezultati na stazama bi direktno uticali i na odličnu prodaju. Hudsonu se ideja činila dobro i odlučio je da pokuša. U 1951 sezoni Hudson je pobedio 12 od 41 trku, a iako je Oldsmobile zabeležio više pobeda Hudson je na kraju imao više razloga za slavlje nakon Southern 500 pobede na Darlingtonu i šampionske titule sa vozačem Herb Thomas. Za 1952 sezonu Hornet je bio jedini automobil koji je imao financisku pomoć kompanije i to se svakako pokazalo na stazama. Hornet je pobedio 27 od 34 trke u 1952 sezoni, a nijedan drugi automobil nije slavio više od tri puta. Tim Flock za volanom Horneta sa prošetao do titule sa osam pobeda, a na drugom mestu se našao još jedan vozač Horneta, Herb Thomas. Do sredine 1950ih godina konkurencija je stigla Hornet koji se nije značajnije menjao. Chevrolet i Ford su predstavili nove V8 motore dok je Chrysler predstavio Hemi motor. Većina Hornetovih vozača su našli nove poslove. Thomas je završio u General Motorsu, Flock u Chrysleru, a Teague je napustio NASCAR i počeo da vozi za rivale AAA. Može se reći da je 1955 sezona promenila mnogo toga. Milijarder Carl Kiekhaefer, koji je stekao bogatstvo sa brodovima, je kupio nekoliko moćnih Chryslera 300 i uspeo da ubediti Flocka da se vrati iz penzije. Već na prvoj trci na Daytona plaži Flock je zabeležio pobedu nakon što je Buick Fireball Roberts diskvalifikovan jer je imao nedozvoljene modifikacije. Ovaj tim nije vođen od strane Chryslera već je Kiekhaefer koristio uspehe da reklamira svoje brodove. Ovaj tim se takođe smatra za prvi profesionalni NASCAR tim. Kiekhaeferovi vozači su bili poprilično plaćeni, putovali su avionima na trke, njihovi automobil su bili dostavljani kamionima na trke, a tim je takođe imao i profesionalne mehaničare. Kiekhaefer je takođe zahtevao maksimalnu ozbiljnost od vozača i očekivao je od njih da noć pre trke budu u hotelu u krevetu do deset uvece, umesto po kafanama što je bio običaj. Verovatno niko nije bio iznenađen dominacijom ovog tima. Flock je pobedio čak 18 trka na putu do 1955 titule dok je Kiekhaeferov tim pobedio 22 od 39 trka. Njegov tim je takođe vodio sve krugove u 11 trka. Međutim, ostale kompanije nisu sedele skrštenih ruku. Chevrolet je ozbiljnije počeo da shvata NASCAR 1955 godine i osnovao novi tim na čelu sa Mauri Rose, tri puta pobednikom Indy 500. Verovatno najbolji momenat za Chevrolet se desio na Darlingtonu koji je pobedio Herb Thomas za volanom Chevroleta. Ovaj automobil je predstavljao ponos Američkog giganta i često prikazivan na reklamama. Fordov predstavnik je bio vođen od strane Peter DePaolo, 1925 Indy 500 pobednika i nekadašnjeg vozača u penziji. Najbolji vozač tima je bio Joe Weatherly koji je imao veliku šansu da pobedi Darlington, ali je morao da odustane zbog mehaničkih problema 50 krugova pre kraja u momentu dok je vodio. Rat između Chevroleta i Forda po prvi put je postao značajan 1956 godine kada su obe kompanije uložile oko $6 miliona da vladavinu u NASCAR, a nisu zaostajali ni Pontiac i Mercury. I pored visokih ulaganja konkurenata, Chrysler je i dalje bio gazda. Kiekhaeferovi Chrysler su pobedili 30 od 52 trke, uključujuči 16 za redom, dok je šampionsku titulu osvojio Buck Baker. Ford je završio sa 14 pobeda dok je Chevrolet zabeležio tri. Međutim, dominacija Kiekhaeferovih automobila je počela da smeta ljubiteljima NASCAR i sedmicu za sedmicom publika nije krila svoje razočarenje. Bojeći se da će loša reakcija publike mogla da ošteti njegov biznis sa brodovima, Kiekhaefer se povukao iz NASCAR krajem 1956 sezone. Do 1957 sezone kompanije su trošile rekordne sume na NASCAR i reklamiranje, ali tada nastaju prvi problemi. Naime, Automobile Manufacturers Association (AMA) je primetio veliko povećanje sudara na putevima i direktno okrivio kompanije kao krivce. AMA je tvrdio da povećanje snage za trke dovodi do više smrtnih slučajeva na putevima i do sredine 1957 sezone većina kompanija se povukla iz NASCAR u želji da sačuvaju imidz. Ostali su samo privatni timovi, a titulu je osvojio Buck Baker vozeči privatni Chevrolet. To nije oštetilo NASCAR u meri u kojoj se AMA nadao jer su dileri počeli da nude vozila i novac kao sponzori mnogim timovima. Poznati Fordov Holman Moody tim je dobio čak 32 nova 1958 Forda od Fordovih dilera po Americi. Ista situacija se desila i u Chevroletu i Pontiacu, koji je uspeo da dovede čuvenog mehaničara Smokey Yunick u tim. 1958 sezona je počela na Daytona plaži, koja je ujedno bila poslednja Daytona trka vožena na plaži. Pobedio je Paul Goldsmith za volanom jednog od Pontiaca koje je pripremio Yunick dok je na drugom mestu bio Curtis Turner u Fordu. Titulu je osvojio Lee Petty sa sedam pobeda u svom Oldsmobile i osvojio drugu uzastopnu titulu. Do tada radovi su već bili u toku na novoj 2.5 milja (4 km) stazi u Daytona Beach, Florida. Kada je ova staza otvorena za 1959 sezonu privukla je približno 180,000 gledaoca i kompanije nisu mogle da propuste ovakvu priliku da se njihovi automobili pokažu u najboljem svetlu. Fordov Holman Moody tim je dobio nove Ford Thunderbirde sa ogromnim Lincolnovim 430cid/7.0L motorom. Holman Moody je bez problema popunio svih sedam otvorenih mesta iako je cena bila poprilično velika ($5,500). Pontiac je takođe došao spreman sa novim Catalina dok je Chevrolet ponudio nekoliko novih Impala. I pre trke glavni favorit je bio 1959 Pontiac vožen od strane Fireball Roberts koji je Smokey Yunick pripremio. Aktuelni šampion Lee Petty je stigao sa novim Oldsmobile koji je lično pripremio. Tokom svih 500 milja (800 km) je viđena samo jedna žuta zastava, a glavni favorit Roberts je morao da odustane polovinom trke zbog mehaničkih problema u momentu dok je vodio. Činilo se da su Lee Petty i Johnny Beauchamp prošli u isto vreme kroz cilj, a NASCAR je dodelio pobedu Beauchampu. Petty je protestvovao i posle dva dana pregleda slika i snimaka NASCAR je promenio odluku i dodelio pobedu Pettyu. Veliko uzbuđenje na Daytoni je samo povećalo popularnost NASCAR, ali najbolji period je tek sledeo.