Marmon Sixteen

Marmon Sixteen

Postod Talladega_500 » Pet Jan 01, 2016 6:03 am

U istoriji auto industrije će zauvek ostati napisano da je Cadillac razvio i ponudio prvi V16 motor 1930 godine, ali malo ljudi zna da je mali Američki proizvođač Marmon ustvari bio prvi koji je počeo sa njegovim razvijom. 1931-1933 Marmon V16 je u svoje vreme bio jedan od najpoženijih automobila na tržištu i po mnogima bolji od Cadillaca V16. Na salonu automobila u Njujorku 1932 godine upravo je Marmon odneo prestižnu nagradu za napredak u inženjerstvu, a njegov V16 motor za najbolji ikada proizveden. Na žalost, njegova istorija je bila veoma kratka i do današnjeg dana poprilično zaboravljena. A sve je započeto veoma obećavajuće ...

Marmon je razvio svoj prvi automobil 1902 godine, kada je 23-godišnji Howard Marmon, vlasnik, osnivač i glavni inženjer, razvio svoj prvi motor od dva cilindra i ubacio ga na specijalno razvijenu šasiju. Howardov otac je osnovao sopstvenu kompaniju još od 1852 godine, a samim tim je dobio potrebne finansije za razvije automobila. Samo godinu dana nakon što je prvi automobil Marmona debitovao, kompanija je već imala i motor od četiri cilindra, ali je prodato svega sedam primeraka i to uglavnom Howardovim prijateljima i familijom. Do 1905 godine prodaja je skočila na 25 vozila, a iste godine je proizveden i prototip motora od šest cilindara. Godine 1906 godine Howard je razvio i prototip novog V8 motora na vazdušno hlađenje, koji je razvijao 65 ks, ali nije imao finansije da ga ponudi u serijskoj proizvodnji. Ovim potezom Marmon je propustio veliku priliku da nadmaši Cadillac, na čiji V8 motor publika je morala da čeka do 1915 godine. Marmon predstavlja moderniji motor sa četiri cilindra 1909 godine na vodeno hlađenje, a jedan od modela (Model 32) će da bude najmoderniji automobil u Severnoj Americi i opstaće u proizvodnji sve do početka Prvog Svetskog Rata. Upravo će takav motor da pokreće Marmon do pobede na 1911 Indianapolisu 500, prvoj voženoj najvećoj Američkom trkom. Spomenućemo da je ova trka u tadašnje vreme bila veoma drugačija nego danas i često bi bila vožena po ceo dan. Na taj način, ona bi izvlačila maksimum iz vozača i automobila, čime je bio veliki podvig i završiti je, dok su do pobede mogli samo najbolji. Marmon će da zabeleži preko 50 godina u naredne dve godine u raznim takmičenjima.

Tokom svojih ranih proizvoda, Howard je insistirao na dve karakteristike - lagani materijali i perfektno podmazivanje uljem. Dok je većina konkurenata koristila zastarele metode sa podmazivanjem, Marmom je još tokom 1910tih godina imao malu pumpu koja je podmazivala sve potrebne delove. Marmon povećava svoju reputaciju kada je, u Decembru 1915 godine, debitovao Model 34. On je imao veoma moderni motor od šest cilindara zapremine 340 kubnih inča (5.6L) i snage 74 ks. Ceo motor, sa izuzetkom glave, je bio kompletno urađen od aluminijuma, što je bilo nečuveno za svoj period. Ali nije samo motor bio lagan i cela školjka, hauba i prednja krila su takođe bila urađena od aluminijuma, čime je Model 34 bio za čak 315 kg lakši rival iz Cadillaca. On je bio i brži i ekonomičniji, ali se pokazao preterano skupim. Naime, početna cena je iznosila visokih 2,900 dolara, što je bilo za oko 800 dolara više Cadillac. Tokom rata Marmon je proizveo oko 5,000 Liberty motora za avione, čime je dobio na finansijskoj stabilnosti.

Konkurencija je očekivala da će veliko korišćenje aluminijuma biti problematično pošto je on u navedenom periodu važio za problematičan metal. Na žalost, oni su bili u pravu i do 1920 godine Marmon se vratio proizvodnji delova od čelika. Ali nada Howarda nikako nije umrla i on je očekivao da će narednih godina biti u stanju da usavrši aluminijum do te mere da on bude jeftin i kvalitetan, za šta će mu biti potrebno još desetak godina. Njemu je u korist išlo što Marmon nije zavisio od prodaje automobila, što je možda bila i dobra stvar pošto su se oni prodavali izuzetno loše. Iako je prodaja dostizala oko 20,000 vozila na godišnjem nivou, ona je i dalje bila izuzetno mala da kompanija preživi posebno kada se zna da je Cadillac iza sebe imao veliki General Motors da pokriva sve dugove. Većina zarade Marmona je činila proizvodnja mlinova - kategoriji gde je Marmon bio najača firma na tržištu. Do 1924 godine Marmon je ponovo želeo da se ozbiljnije oproba sa automobilima i zaposlio je mladog specijalistu za marketing George Williamsa. On je bio ekspert za masovnu proizvodnju, a sa sobom je poveo inženjera Delmar Roosa, koji je imao dugogodišnje iskustvo rada u Pierce-Arrowu. To je označilo da Howard nije uspeo da uradi svoje zacrtane planove i odlučio je da se javno povuče iz auto industrije, ali je u svoje privatno vreme imao neke sasvim druge planove. Do sredine 1920tih godina situacija u kompaniji je bila veoma loša. Novi model kompanije, Little Marmon, se prodavao slabo iako je bio jedan od najboljih proizvoda na tržištu sa cenom od ispod 2,000 dolara, a očekivanja nije opravdao ni Model 74, koji je predstavljen kao zamena za Model 34.

Navedeno vreme Howard nije mogao da se kocentriše na mlinove kao što je originalno planirao i u slobodno vreme je započeo rad na automobilu koji je trebao da bude "najmoderniji serijski proizvod na svetu", Marmon Sixteen. Tehnički gledano, Marmon nikada nije koristio V16 oznaku kao Cadillac već je automobil bio poznat samo kao Sixteen (engleska reč za broj 16). Međutim, to ne znači da dva konkurenta nisu imali sličnosti i oni se nisu razlikovali u velikoj meri. Oba motora su nastala tako što su spojena dva linijska motora od osam cilindara i cilindari su se nalazili pod uglom od 45 stepeni jedan od drugog. Međutim, dok je Cadillacov motor bio urađen od čelika, Marmon je želeo da ponovo koristi aluminijum gde god je moguće. Howard će da radi na njegovom razvoju čak šest godina i kasnije će da tvrdi da je otklonio sve rane boljke aluminijuma. Howard je želeo još jedan bitan detalj, a on se odnosio na način na koji je motor postavljen na školjku. Naime, u navedenom periodu većina motora su bili zavareni za šasiju, čime su najviše patili vozač i putnici koji su osećali vibracije. Marmon je rešio problem tako što razvio nove šrafove od plastike i gume, koji su se nalazili između motora i šasije, i samim tim se dobivala značajno veća udobnost.

U svakom slučaju, kada je motor bio spreman on je bio inženjersko čudo. Sa zapreminom od 491 kubnog inča (8.1L), on je bio nešto veći nego Cadillacov (453 kubna inča ili 7.4L) i imao je u tom periodu najveću kompresiju na svetu - 6.00:1 u poređenju sa rivalovim 5.50:1, što mu je davalo maksimalnih 200 ks. To je bilo za 35 ks više nego Cadillac V16, koji se mogao pohvaliti sa "samo" 165 ks, a Marmon je bio i za 235 kg lakši. Iako je bio težan visokih 2,290 kg, Sixteen je imao jedan od najboljih "snaga na težinu" u auto industriji sa izuzetkom skupocenog Duesenberga. Obrtni momenat nikad nije reklamiran, ali se predpostavlja da je iznosio između 515 i 542 Nm, što mu je davalo lagano savladanje ubrzdica (nešto šta su novinari nekoliko puta potvrdili). Maksimalna brzina je iznosila oko 170 km/h (ubrzanje do 100 km/h je iznosilo oko 20 sekundi), a tokom kupovine svaki vlasnik bi dobio poseban certifikat. On je garantovan da je automobil vožen 336 kilometara na legendarnom Indianapolis Speedwayu, od čega su poslednjih 16 kilometara voženi pri brzinama ne manjim od 168 km/h. Snaga se prenosila na zadnje točkove preko tri brzine manualnog menjača, od čega je treća brzina bila samo za vožnju po teškim terenima. Pored visoke brzine, Sixteen se mogao pohvaliti i sa moćnim kočnicama, za koje je tvrdio da su 65% bolje od onih u rivalskom Cadillacu. Jedna velika zanimljivost važi na račun dizajna, a za njega se postarao Walter Teague. On nije imao iskustvo sa dizajniranjem automobila, pa čak ni vozačku dozvolu, ali je ime stekao sa dizajniranjem mašina. Veruje se da je dobio posao zato što je bio blizak sa Howardom, a verovatno je i pristao da radi za nisku platu pošto je finansijska situacija u Marmonu bila izuzetno loša. U svakom slučaju, sam dizajn je bio sa čistim linijama i nije se preterano izdvajao od ostatka auto industrije, ali je svakako delovao moderno.

U svakom slučaju, samo predstavljanje nije moglo da stigne u gore vreme. Prvi prototip je predstavljen na salonu automobila u Njujorku u Decembru 1930 godine dok je serijska proizvodnja startovala u Aprilu 1931 godine. Početna cena je iznosila oko 5,000 dolara, ali za ekstra kupac je mogao da dobije opremu koju želi, čime je cena mogla da se duplira. To je bilo za 750 dolara manje Cadillac, koji je u ponudi za sličnu cenu imao i V12 motor. Do tada Cadillac V16 je već bio na tržištu 15 meseci i ukrao medijsku pažnju, a dodatni problem je predstavljala i Velika Depresija, koja je smanjila kupovnu moć u velikoj meri. Dok je kupac Cadillaca mogao da bira između velikog broja školjka od nekoliko poznatih dizajnerskih kuća (u navedenom periodu školjke za većinu premijum automobila nisu proizvodile same kompanije već samostalne dizajnerske kuće), u slučaju Sixteena taj broj je pao samo na LeBaron. On se potrudio da predstavi osam različitih verzija kao sedan, kabriolet i limuzina, a veruje se da je proizvedeno i tri specijalna primerka od strane Hayes Body Company na identičnoj platformi. Na žalost, to nije bilo dovoljno i 1931 godine je prodato samo 223 primerka. Sledeće godine prodaja pada na 111 vozila, a 1933 godine, koja je ujedno bila poslednja na tržištu, samo 56 Sixteena su pronašli kupce.

Zahvaljujući svojim niskim brojevima proizvodnje, Sixteen je danas veoma cenjen i skupocen klasik. Najređi od njih je kupe sa dvoje sedišta, koji je proizveden u samo šest primeraka, od čega samo četiri i imaju originalni motor, a njegova današnja cena iznosi oko 600,000 dolara. Jednako redak je i kabriolet sa dva sedišta, koji je proizveden u osam primeraka, a danas za njega treba izdvojiti oko 800,000 dolara. Od 390 prodatih Sixteena, danas je preživelo samo 76. Iako se Marmon povukao iz auto industrije posle 1933 godine, kompanija je nastavila da proizvodi autobuse i manje kamione do današnjeg dana, a tokom Drugog Svetskog Rata je proizvodila u vojnu opremu. Od 1963 do 1997 godine Marmon je proizvodio i veće kamione koji su važili za najbolje i najluksuznije proizvode u klasi, ali su troškovi proizvodnje uvek bili veoma visoki zbog podatka da su se kamioni ručno sklapali.

Cadillac će nastaviti da prodaje V16 motor sve do 1940 godine i uglavnom u limitiranim brojevima, čime će da bude poslednji Američki proizvođač kome je tako nešto pošlo za rukom. Iako se veruje da bi oni bili uspešniji da nije bilo Velike Depresije, njihov kraj bi verovatno stigao do Drugog Svetskog Rata. Modernija tehnologija je omogućila da V8 motori razvijaju sličnu snagu, uz umerenu ekonomičnost i značajno manje troškove proizvodnje. Sam razvoj automobila se takođe promenio, pa tako samostalne kuće više nisu dizajnirale automobile, već je svaka kompanija imala svoj veliki dizajnerski studio. Sve do 1991 godine, kada je Chrysler grupa ponudila V10 u Dodge Viperu i Ramu, nijedna veća Američka kompanija nije imala motor veći od V8. Sa praktične strane, V16 motori su bili preveliki čak i u vreme kada su se proizvodili. Kada je proizvodnja Bugatti Veyrona sa W16 motorom nedavno završila, svi su upamtili da je on bio prvi takav motor još od Cadillaca V16. Međutim, ono šta nisu znali je da je tokom tri kratke godine postojao još jedan V16, koji je možda bio i bolji, a danas i ređi. Ali kao i sam Marmon, on je ostao u istoriji kao još jedan od neuspelih pokušaja da se Cadillac skine sa vrha ...

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika

Slika
You better watch what you say about my car. She's real sensitive.

When I die I want to be buried faced down so that anyone who doesn't like me can kiss my ass.

Slika
Korisnikov avatar
Talladega_500
 
Postovi: 2121
Pridružio se: Ned Apr 12, 2009 4:06 pm
Lokacija: Wisconsin USA / Beograd / Dalmacija

Povratak na Nezavisni proizvodjaci

Ko je OnLine

Korisnici koji su trenutno na forumu: Nema registrovanih korisnika i 1 gost